После операције цисте на јајнику, добро
опорављена, сишла је на патологију очекујући да они „осветлају образ“ и
обрадују је добрим резулататом. Тамо су јој рекли: „Није добро...“. Јављамо за
пола сата шта је коначна дијагноза. Коначна дијагноза је била баш гадна – неки
серозни аденокарцином (шта год да то значи).
Први шок је „прележала“ у болничком кревету, не
знајући шта ће да ради. Да ли ће умрети одмах, за недељу, две или три? Шта ће
сада да буде? Да ли ће икада моћи да оде на море? Да ли ће икада више скијати? Да
ли ће видети своју братаницу чије се рођење ишчекује? Будући фино васпитана
жена (она је ипак Принцеза), никако није могла да смисли шта принцезе раде
после сазнања о смртној болести... Било је јасно да не сме да ради ствари које
не приличе принцезама, али никако није могла да се сети, шта раде принцезе по
сазнању да имају рак... Требало јој је мало приватности, које у болничкој соби
није било. Зажмурла је и правила се да спава (нико је није дирао). Била је
веома уплашена, са осећајем да мора да уради веома важне ствари, а тада јој се
чинило да је било најважније припремити се за умирање. А код умирања је
најважнија породица. Позвала је Принца! Пресвукла се у лифту, сели су у кола и
отишли на обалу Ибра. Објаснила је како жели да буде сахрањена, рекла је да он
после мора да се ожени и када је завршила свој монолог, нису знали шта да раде.
На паркингу се није могло остати, морали су да иду негде. Нису знали где Принц
и Принцеза треба да иду и шта треба сада да раде... И уопште, како се породица
суочава са тешком болешћу??? Од патолога су добили гомилу података о
морфологији малигних ћелија, од гинеколога се није могла добити конкретна
помоћ, нико од пријатеља није долазио у обзир... Весна! Весна би могла да нам
помогне! Позвали су је, она је дошла код њих – на паркинг, и као глас разума
рекла: „Имаш рак, па шта? Примаћеш хемиотерапију, радићеш, бићеш без косе, али
ћеш бити жива!“
Принцези Весна није била довољно убедљива. У
глави су јој били људи у терминалном стању, људи који су били на крају своје
борбе. Уопште, Принцеза је о раку и о онколошким пацијентима имала мишљење као
и велики број других људи. Чим се спомене рак, асоцијација су жути костури без
косе, у пеленама за одрасле, без снаге... То није оно што приличи једној Принцези,
то фине принцезе једноставно не раде... Мислила је: у реду, нема смисла
одуговлачити агонију која следи. Ако треба да се умре, умрећу, и крај!
Весна је знала шта раде принцезе са раком.
Принцезе се боре, не плачу и не самосажаљевају се. Принцезе се лече. И помало
пију антидепресиве. И умирила Принца и Принцезу. Одвезли су је кући, а Принцеза
се вратила у болницу (опет се пресвукла у лифту), легла у свој кревет и правила
се да спава. Принц је отишао кући. Принцеза је преспавала ноћ, без снова.
Овај дан је био пре више од четири године.
Принцеза је у Каменици, чека да дође Принц, па да пију кафу. Јуче су прешли
више од десет километара по планини, Принцезу још боле ноге. Данашње преподне
је одвојила за ову причу. Иначе, требало је направити базу података за оцене Принчевих
ђака, додати страницу на блог са Принцезиним рецептима и учити. А како се време
пролепшало, Принцеза иде у шетњу, да направи круг до Партизанске болнице! Кафа
и учење се одлажу за после подне!
Каменица, април 2015.
Принцеза, уз свесрдну помоћ свог Принца
