Смрт фашизму - техника народу!

   Принцеза се дуго бавила „принцезећим“ активностима, и тако би и остало, да није дошло до револуције, којом приликом су укинуте ројалистичке титуле и напредпоменуте активности. Принцеза је престала да буде принцеза!

   Револуционарни комитет је дуго заседао разматрајући Принцезин случај. Стари сурови револуционари су предлагали да јој се да прилика да се мало загреје као ливац поред високе пећи, али је то одбачено због њеног лошег здравственог стања. Друга опција је био рад у фабричкој мензи на послу кувања варива за раднике, али како је у Краљеву ситуација са индустријом, а самим тим и са фабричким мензама јако проблематична, ни та опција није била прихватљива. После дужег заседања надлежног Комитета (да читаоцу буде јасније, ради се о Информационој револуцији, а не оној која се дешавала за време НОБ-а), Принцезу су послали на Машински факултет по краће смернице за учење (и већу количину књига), па је добила задатак да направи сајт за лист ОШ „Светозар Марковић“ у Краљеву.

   Иако јој се „желудац окренуо“ (као старој „Батаљонки“), Принцезина револуционарна свест је била на високом нивоу. Она је самопрегорним радом (чак се одрекла и неколико излазака на преподневну кафу са женама), успела да научи прилично тога о Вордикспресу (док се Џумла и даље измиче). Упркос непријатељским снагама које су лаковерној Принцези нудиле коришћење бесплатног хостинга (помало је подсећало на понуду јабука зле вештице), да би га касније суспендовали (и довели корисника до ивице нервног слома), Принцеза је савладала све тешкоће и у потпуности извршила свој револуционарни задатак!

   Резултат Принцезиног учења и рада се може видети ако кликнете на линк http://www.osvit-listsvetozaraca.edu.rs.

   П. С. Принц је заспао гледајући утакмицу, а Принцеза иде да спава. Од сутра треба учити Џумлу! То је нови задатак!

   Доле лоша техничка подршка за хостинг!

   Да нам живе, живе сајтови!

   Смрт фашизму - техника народу!

AKO

AKO (Radjard Kipling)

                                                                                                                  

Ako možeš da sačuvaš razum
kada ga oko tebe svi gube i osuđuju te;

Ako sačuvaš poverenje u sebe kada svi drugi sumnjaju u tebe,
ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;

Ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući,
ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž,
Ili da te mrze, a da sam ne daš maha mržnji,
i da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar, ni tvoje reči suviše mudre;

Ako možeš da sanjaš, a da tvoji snovi ne vladaju tobom,
ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj;

Ako možeš da pogledaš u oči pobedi i porazu,
i da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;

Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si rekao,
izopačenu od podlaca u zamku za budale;

Ako možeš da gledaš svoje životno delo srušeno u prah,
i da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

Ako možeš da sabereš sve što imaš,
i jednim zamahom staviš sve na kocku,
izgubiš i ponovo počneš da stičeš,
i nikad, nijednom rečju, ne pomeneš svoj gubitak,

ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali,
i da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničeg više
do volje, koja im govori: "Istraj";

Ako možeš da se pomešaš sa gommilom i sačuvaš svoju čast,
ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;

Ako najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da te uvredi,
ako svi računaju na tebe, ali ne preterano;

Ako umeš dobro da ispuniš svaku minutu svog života
sa šezdeset skupocenih sekundi,
tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,
i što je mnogo više, bićeš Čovek, sine moj!

Radjard Kipling

Принцеза на припремама за конзилијум

Посебан догађај у животу онколошких пацијената је конзилијум и припрема за исти. Страхови, зебње, стрепња... Кад се нижу добри резултати прегледа, мучно је дочекати тај, тако рогобатно названи, преглед групе лекара. И кад су сви претходни налази у реду, постоји нелагодност, страх... "А шта ако..." Ирационални страхови се тешко савладавају, треба дочекати да дође и прође, и добити "благослов" за нормалан живот у наредна три месеца! А припрема са лошим резултатом... она је баш ружна... Принцеза најрадије проводи дан у кревету, кријући се од папира на коме пише налаз. Сакривена иза књиге коју тренутно чита, сасвим је спокојна, главни јунак неће да изађе и да је пита колики је маркер, колико је скочио, да ли је чека нова операција, нека страшна хемиотерапија или зрачење. Плаши се нове операције јер јој можда одузме снагу за скијање, плаши се хемиотерапије јер јој је мука од тоалета који користе онколошки пацијенти. Има неки мирис, потпуно специфичан, од кога је Принцези мука. И панично се плаши тог мириса. Плаши се зрачења, јер принцезе из Краљева иду на зрачење у Крагујевац, тамо где се Принцезин отац лечио од рака плућа. Принцези је тамо било мука, Принц је водио Таста уместо Принцезе. Осим једног дана, Принц је морао да ради, и ћелава Принцеза је возила оца у Крагујевац на зрачење. То је била мало надреална сцена...

Чему служи блог о Принцези на хемиотерапији?

Блог служи Принцези, постоји због Принцезе. Представља начин на који Принцеза савладава своје страхове, начин на који Принцеза престаје да лежи и да се крије иза туђих стварних или имагинарних живота из разних књига. Блог служи да каналише Принцезине зебње. 

Блог не постоји да би ико плакао. Цела та ствар са Принцезом и раком није ни најмање тужна. То је живот. Што каже Маријана (другарица Штефице Цвек из Принцезиног омиљеног филма "У раљама живота" (Рајко Грлић 1984, по роману Дубравке Угрешић): "Схвати да је живот то што је, и да си га немаш другог". Принцезин живот је испреплетан са борбом против рака, и може се рећи да Принцеза и рак имају неки однос, канда су се мало свикли једно на друго. Обоје су јаки и тврдоглави, видећемо ко ће да победи!

Принцеза, уз свесрдну помоћ свог Принца, 

једног обичног јунског дана када је почело лето 2015. године

Пост моје Танте Љиље

Odnos ljudi prema obolelim osobama je samo STRAH ZA SOPSTVENI ŽIVOT, svi negde bežimo, misleći da se baš "nama to neće dogoditi", ali događa se svima, i ne znamo kada. Bežimo od  bolesnih, slabovidih, autističnih, hendikepiranih, obolelih… Opet je to strah, ali sa strahovima se moramo suočiti i shvatiti da svako od nas može doći u situaciju kada nam se čini da nema izlaza. Boriti se za sebe, svoje dete, pomoći drugima kojima je teško…

Moja porodica je prošla strašne trenutke kada je naš sin počeo da se drogira. Uvek sumnjivi pogledi, okolišanje da se nešto ne pita, da se ne "uđe" u tešku temu…

Onda sam počela otovreno da pričam sa prijateljima, nije mi bilo lakše, ali sam se polako suočavala sa problemom. Možda je zato, to sada daleko iza nas?

Рак...и...ја (део други)

По добром, недавно уведеном (прво боловање, па одлазак у пензију) обичају, јутро започињем читањем вести на таблету. Пошто ми се политика гади, а и није препоручљива за моје здравље, таблоиди (те „новине“ за описмењене широке народне масе), дођу ми као добар начин да у фином расположењу започнем дан.

Тако јутрос у једном од тих таблоида, писац чланка даје упутства како да се понашамо према другарици која је управо раскинула са дечком. Лепо је то! Треба се наћи пријатељу после раскида! Треба се наћи пријатељу у свакој тешкој ситуацији! А за једног лепог, здравог и паметног тинејџера нема веће несреће него што је раскид!

Али, пише ли неко у таблоидима, озбиљним новинама, медицинским часописима, на блоговима и иним „драгим Саветама“ како помоћи пријатељу који је „добио“ рак? Како му рећи:  „Добар дан”, када је тог дана примио дозу тешке хемиотерапије, како га питати: „Како си?”, када знаш да цео дан повраћа све што има и оно што нема да поврати... Како га поздравити онога дана када је при чешљању налазио праменове косе на чешљу?

Снимају ли се икада филмови о томе како се људи боре са раком? У филмовима, онај кога ставе у контекст рака има право на последњу жељу, мужеви омогућавају женама најбоље услове за умирање  (Love story) или их, после првог побољшања, убрајају у „Restitutio ad integrum” (Птице које никад не полете), где не могу да опстану. Крај сваког уметничког пројекта је смрт особе која је оболела од рака. Постоји велика прича од дијагнозе (коју углавном саопштавају тако да се из контекста чује: „Брате (сестро), вучеш попа за гајтан!”) до смрти. Велика и богата прича пуна љубави и живота!

А још никада нико није писао, ни снимио филм о некоме ко се бори са раком, о животу са раком, о промењеном животу који утиче на породицу, о понижавању особа, онколошких пацијената, који не прескаче узрасте, који удара на целу породицу, који заувек мења неке односе и нечији живот. О томе да живети и борити се са раком није само црно, није само тужно, да живот онколошких пацијената има своје добре и своје лоше дане. Људи са онколошком дијагнозом некада пливају, некада скијају, воде љубав, некада се свађају, раде, уче, некада им није добро и леже... Али су људи, као и „здрави”.

Када сте видели нашминкану и лепо обучену жену, бледе пути са обријаном и непокривеном главом? Није лепо немати косу? Зашто наше суграђанке које „од пет длака праве фризуру”, не носе перике? Зашто не покривају главе? Зашто обријана глава биохемичарке (на хемиотерапији) у болници у унутрашњости изазива презриве погледе?

Зашто је срамота и зашто се кријемо? Зашто је срамота видети ћелу некога са онкологије, а при томе ћелави мушкарци шетају градом и не пада им на памет ни да стављају перике, ни да носе капе, ни шешире. Зашто се склања поглед од главе онколошког пацијента са које спадне шешир?

Шећераши су људи оболели од дијабета, а онколошки пацијенти су људи оболели од: најгоре болести; најтеже болести; најстрашније болести; евентуално - карцинома.

Када прође жена са онколошком дијагнозом, може се чути пригушени глас: „Она има рак!”. Понекад и: „Она је оболела од канцера!”

Зашто се плашите да причате о раку? Зар је рак толико страшнији од чедоморстава, погибија, силовања, ратова, убијања, мучења? Зашто највећи број људи у присуству особе са онколошком дијагнозом добија неуротичну потребу да прича о лечењу, алтернативама, хемиотерапијама, са најтрапавијом могућом потребом да спасавају ту особу, борећи се са сопственим  страхом од смрти?

Има ли ко храбрости да попије пиво са човеком који има онколошку дијагнозу? Има ли ко храбрости да позове човека са Са дијагнозом на скијање? Умете ли да питате човека са онколошком дијагнозом шта чита ових дана? Имате ли храбрости да је замолите за помоћ? Колико вас има „петљу“ да каже: „Имаш рак, па шта онда!?!”

Колико људи уме да разговара са слепим дететом? Колико људи сме да се осмехне аутистичном детету? Колико вас за пријатеља има инвалида, ретардирану особу, глувонему особу? Много људи говори енглески, али колико их говори језик глувонемих?

Пицмала, Краљево, априлског дана који је личио на новембар.

Принцеза, уз неизмерну љубавну и стручну помоћ, Принца

П.С.

Принц са Принцезом одлази и на скијање и на пливање!

Ања и Дааца иду на пиво са Принцезом. И смеју да кажу: „Немаш рак, имала си га! И нећеш умрети, осећамо то!”

Весна увек пита: „Шта читаш ових дана?”. И имала је петљу да каже: „Имаш рак, па шта!” - на чему јој је Принцеза бескрајно захвална.

Јелена је рекла: „ОК, имаш рак, само се лечи, молим те! Много људи се лечи и живе квалитетним животом. Лечи се, молим те!”

Од дијагнозе до данас је прошло више од четири године. За те четири године је било неколико ноћи када је Принцезу успавала помисао: „Ноћас је добра ноћ за умирање!” А било је много више дана и месеци испуњених љубављу, смехом, скијањем, добрим сексом, уживањем сваке врсте! И све је то живот!

                                                          Копаоник, 2011.

                                                           Златибор, 2011.

                                                                 Грчка, 2011.

Р А К...И...ЈА

После операције цисте на јајнику, добро опорављена, сишла је на патологију очекујући да они „осветлају образ“ и обрадују је добрим резулататом. Тамо су јој рекли: „Није добро...“. Јављамо за пола сата шта је коначна дијагноза. Коначна дијагноза је била баш гадна – неки серозни аденокарцином (шта год да то значи).

Први шок је „прележала“ у болничком кревету, не знајући шта ће да ради. Да ли ће умрети одмах, за недељу, две или три? Шта ће сада да буде? Да ли ће икада моћи да оде на море? Да ли ће икада више скијати? Да ли ће видети своју братаницу чије се рођење ишчекује? Будући фино васпитана жена (она је ипак Принцеза), никако није могла да смисли шта принцезе раде после сазнања о смртној болести... Било је јасно да не сме да ради ствари које не приличе принцезама, али никако није могла да се сети, шта раде принцезе по сазнању да имају рак... Требало јој је мало приватности, које у болничкој соби није било. Зажмурла је и правила се да спава (нико је није дирао). Била је веома уплашена, са осећајем да мора да уради веома важне ствари, а тада јој се чинило да је било најважније припремити се за умирање. А код умирања је најважнија породица. Позвала је Принца! Пресвукла се у лифту, сели су у кола и отишли на обалу Ибра. Објаснила је како жели да буде сахрањена, рекла је да он после мора да се ожени и када је завршила свој монолог, нису знали шта да раде. На паркингу се није могло остати, морали су да иду негде. Нису знали где Принц и Принцеза треба да иду и шта треба сада да раде... И уопште, како се породица суочава са тешком болешћу??? Од патолога су добили гомилу података о морфологији малигних ћелија, од гинеколога се није могла добити конкретна помоћ, нико од пријатеља није долазио у обзир... Весна! Весна би могла да нам помогне! Позвали су је, она је дошла код њих – на паркинг, и као глас разума рекла: „Имаш рак, па шта? Примаћеш хемиотерапију, радићеш, бићеш без косе, али ћеш бити жива!“

Принцези Весна није била довољно убедљива. У глави су јој били људи у терминалном стању, људи који су били на крају своје борбе. Уопште, Принцеза је о раку и о онколошким пацијентима имала мишљење као и велики број других људи. Чим се спомене рак, асоцијација су жути костури без косе, у пеленама за одрасле, без снаге... То није оно што приличи једној Принцези, то фине принцезе једноставно не раде... Мислила је: у реду, нема смисла одуговлачити агонију која следи. Ако треба да се умре, умрећу, и крај!

Весна је знала шта раде принцезе са раком. Принцезе се боре, не плачу и не самосажаљевају се. Принцезе се лече. И помало пију антидепресиве. И умирила Принца и Принцезу. Одвезли су је кући, а Принцеза се вратила у болницу (опет се пресвукла у лифту), легла у свој кревет и правила се да спава. Принц је отишао кући. Принцеза је преспавала ноћ, без снова.

Овај дан је био пре више од четири године. Принцеза је у Каменици, чека да дође Принц, па да пију кафу. Јуче су прешли више од десет километара по планини, Принцезу још боле ноге. Данашње преподне је одвојила за ову причу. Иначе, требало је направити базу података за оцене Принчевих ђака, додати страницу на блог са Принцезиним рецептима и учити. А како се време пролепшало, Принцеза иде у шетњу, да направи круг до Партизанске болнице! Кафа и учење се одлажу за после подне!

Каменица, април 2015.

Принцеза, уз свесрдну помоћ свог Принца

У лабораторији

Једва је дочекала да почне да ради! Хемиотерапија је увелико трајала, уместо вештачке косе носила је лепе, шарене, хирушке капице (поклон од заове Миње)! Коса је расла у маленим "бусеновима", што ју је јако нервирало. Принц јој је бријао главу, то је радио савршено! 

Принцеза је увела нову моду у лабораторију: шешир!

Чији је шешир најлепши?