По добром, недавно
уведеном (прво боловање, па одлазак у пензију) обичају, јутро започињем читањем
вести на таблету. Пошто ми се политика гади, а и није препоручљива за моје
здравље, таблоиди (те „новине“ за описмењене широке народне масе), дођу ми као
добар начин да у фином расположењу започнем дан.
Тако јутрос у једном од тих
таблоида, писац чланка даје упутства како да се понашамо према другарици која
је управо раскинула са дечком. Лепо је то! Треба се наћи пријатељу после раскида!
Треба се наћи пријатељу у свакој тешкој ситуацији! А за једног лепог, здравог и
паметног тинејџера нема веће несреће него што је раскид!
Али, пише ли неко у
таблоидима, озбиљним новинама, медицинским часописима, на блоговима и иним
„драгим Саветама“ како помоћи пријатељу који је „добио“ рак? Како му рећи: „Добар дан”, када је тог дана примио дозу тешке хемиотерапије, како га
питати: „Како си?”, када
знаш да цео дан повраћа све што има и оно што нема да поврати... Како га
поздравити онога дана када је при чешљању налазио праменове косе на чешљу?
Снимају ли се икада
филмови о томе како се људи боре са раком? У филмовима, онај кога ставе у
контекст рака има право на последњу жељу, мужеви омогућавају женама најбоље
услове за умирање (Love
story)
или их, после првог побољшања, убрајају у „Restitutio
ad integrum” (Птице које никад не
полете), где не могу да опстану. Крај сваког уметничког пројекта је смрт особе
која је оболела од рака. Постоји велика прича од дијагнозе (коју углавном
саопштавају тако да се из контекста чује: „Брате
(сестро), вучеш попа за гајтан!”) до
смрти. Велика и богата прича пуна љубави и живота!
А још никада нико није
писао, ни снимио филм о некоме ко се бори са раком, о животу са раком, о
промењеном животу који утиче на породицу, о понижавању особа, онколошких
пацијената, који не прескаче узрасте, који удара на целу породицу, који заувек
мења неке односе и нечији живот. О томе да живети и борити се са раком није
само црно, није само тужно, да живот онколошких пацијената има своје добре и
своје лоше дане. Људи са онколошком дијагнозом некада пливају, некада скијају,
воде љубав, некада се свађају, раде, уче, некада им није добро и леже... Али су
људи, као и „здрави”.
Када сте видели нашминкану
и лепо обучену жену, бледе пути са обријаном и непокривеном главом? Није лепо
немати косу? Зашто наше суграђанке које „од пет
длака праве фризуру”, не носе
перике? Зашто не покривају главе? Зашто обријана глава биохемичарке (на
хемиотерапији) у болници у унутрашњости изазива презриве погледе?
Зашто је срамота и зашто
се кријемо? Зашто је срамота видети ћелу некога са онкологије, а при томе
ћелави мушкарци шетају градом и не пада им на памет ни да стављају перике, ни
да носе капе, ни шешире. Зашто се склања поглед од главе онколошког пацијента са
које спадне шешир?
Шећераши су људи оболели
од дијабета, а онколошки пацијенти су људи оболели од: најгоре болести; најтеже
болести; најстрашније болести; евентуално - карцинома.
Када прође жена са онколошком
дијагнозом, може се чути пригушени глас: „Она има рак!”. Понекад и: „Она је
оболела од канцера!”
Зашто се плашите да
причате о раку? Зар је рак толико страшнији од чедоморстава, погибија,
силовања, ратова, убијања, мучења? Зашто највећи број људи у присуству особе са
онколошком дијагнозом добија неуротичну потребу да прича о лечењу,
алтернативама, хемиотерапијама, са најтрапавијом могућом потребом да спасавају ту
особу, борећи се са сопственим страхом
од смрти?
Има ли ко храбрости да попије
пиво са човеком који има онколошку дијагнозу? Има ли ко храбрости да позове човека
са Са дијагнозом на скијање? Умете ли да питате човека са онколошком дијагнозом
шта чита ових дана? Имате ли храбрости да је замолите за помоћ? Колико вас има „петљу“
да каже: „Имаш рак, па шта онда!?!”
Колико људи уме да
разговара са слепим дететом? Колико људи сме да се осмехне аутистичном детету?
Колико вас за пријатеља има инвалида, ретардирану особу, глувонему особу? Много
људи говори енглески, али колико их говори језик глувонемих?
Пицмала, Краљево, априлског дана који је личио на
новембар.
Принцеза, уз неизмерну
љубавну и стручну помоћ, Принца
П.С.
Принц са Принцезом одлази
и на скијање и на пливање!
Ања и Дааца иду на пиво са
Принцезом. И смеју да кажу: „Немаш рак,
имала си га! И нећеш умрети, осећамо то!”
Весна увек пита: „Шта читаш ових дана?”. И имала
је петљу да каже: „Имаш рак,
па шта!” - на чему јој је Принцеза бескрајно
захвална.
Јелена је рекла: „ОК, имаш рак, само се лечи, молим те! Много људи се лечи и
живе квалитетним животом. Лечи се, молим те!”
Од дијагнозе до данас је
прошло више од четири године. За те четири године је било неколико ноћи када је
Принцезу успавала помисао: „Ноћас је
добра ноћ за умирање!” А било је
много више дана и месеци испуњених љубављу, смехом, скијањем, добрим сексом,
уживањем сваке врсте! И све је то живот!
Копаоник, 2011.
Златибор, 2011.
Грчка, 2011.
