Odnos ljudi prema obolelim osobama je samo STRAH ZA SOPSTVENI ŽIVOT, svi negde bežimo, misleći da se baš "nama to neće dogoditi", ali događa se svima, i ne znamo kada. Bežimo od bolesnih, slabovidih, autističnih, hendikepiranih, obolelih… Opet je to strah, ali sa strahovima se moramo suočiti i shvatiti da svako od nas može doći u situaciju kada nam se čini da nema izlaza. Boriti se za sebe, svoje dete, pomoći drugima kojima je teško…
Moja porodica je prošla strašne trenutke kada je naš sin počeo da se drogira. Uvek sumnjivi pogledi, okolišanje da se nešto ne pita, da se ne "uđe" u tešku temu…
Onda sam počela otovreno da pričam sa prijateljima, nije mi bilo lakše, ali sam se polako suočavala sa problemom. Možda je zato, to sada daleko iza nas?
Нема коментара:
Постави коментар